Nadbiskup Vukšić i arhiepiskop Hrizostom potpisali Zajedničku izjavu u povodu 1700. godišnjice Nicejskoga sabora/ćirilica

Nadbiskup i metropolit vrhbosanski mons. Tomo Vukšić i arhiepiskop sarajevsko-srebrenički i mitropolit dabrobosanski Hrizostom potpisali su u Sarajevu 5. studenog Zajedničku izjavu u povodu 1700. godišnjice Nicejskoga sabora na početku međunarodnog znanstvenog simpozija „Nicejski koncil i njegovo naslijeđe: izazovi i perspektive u suvremenom teološkom diskursu” koji se 5. i 6. studenoga održava na Katoličkom bogoslovnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu. 

Izjavu prenosimo u cijelosti.

Заједничка изјава у поводу 1700. годишњице Ницејскога sabora

1. Господ, добри Промислитељ и дарежљиви Пастир, дао је нашем покољењу част али и обавезу да празнујемо велики јубилеј – седамнаест вијекова од дана када су се у малоазијској Никеји, данашњем Изнику, сабрали хришћански епископи, богослови и свештеници на Првом васељенском сабору. Њиме је започела једна нова епоха у животу Цркве Христове, а баштиници те епохе и тог сабора данас су сви хришћани који се са свештеном љубављу сјећају овог значајног догађаја, својеврсне прекретнице у животу Дома Очевог и Тијела Христовог. Зато сматрамо нашом дужношћу да се најприје умом и срцем вратимо у то вријеме, а онда да се запитамо: како се то Никејски сабор одсликава у нашој данашњици и у свијету око нас?

2. Прије 1700 година, на домаку Константинопоља који је још био императорско градилиште, у древној Никеји, чије је само име најављивало побједу Хришћанства, сабрало се преко 300 епископа на сабор којим ће отпочети ера васељенских сабора. Разлог за саборовање није био мали: александријски свештеник Арије узбудио је најприје своју локалну цркву, а онда и читаву васељену погрешним учењем о Сину Божијем. Иако подвижничког живота, популаран међу раним монаштвом и народом, Арије је започео рат против онога што је и тада и данас било најважније увјерење хришћанства, против библијски потврђеног и апостолским Предањем утврђеног учења о Богу као истинском и превјечном Оцу свога Сина и Премудрости (Јн 1,1).

Мноштво богослова је од тог времена до данас истраживало узроке Аријевог кривовјерја. Да ли га је тако научио његов учитељ, антиохијски презвитер Лукијан, и сам склон погрешним тумачењима Светог Писма, али мање упоран од свога ученика у настојању да друге убиједи у своје грешке? Или је узрок била погрешна визија монотеизма у којој није било мјеста за оно најважније што нам је јављено и потврђено у Христу – за благу вијест о Богу као вјечитом прожимању Оца, Његовог Сина и Његовог Духа Светог? Или је Арије заведен погрешним и апстрактним философским учењима о Богу као безличном Једном које не може никада бити истински у односу ни са ким другим? Ма који да је био разлог, Аријево учење о томе да Син Божији Христос није истински Син већ само првобитно створење узбудило је духове у Александрији. Покушао је тамошњи добри пастир и трезвени богослов, епископ Александар, да Арију објасни бесмисленост његовог схватања, указујући му да Свето Писмо Христа назива „одсјајем славе Очеве и обличје бића Његовог“ (Јевр. 1,3) али горди презвитер није хтио послушати свога владику. И не само да се није одазвао позиву на покајање, већ је почео да сабира све оне који су жељели да Благу Вијест хришћанства сведу на спекулацију о Једноме које не рађа и не може да рађа, на басне о Христу као ономе који заправо и није Син и Богу који није Отац и Духу Светоме који по Арију није ништа друго до служебна сила оног Једног.

Било је то вријеме када је свештена Црква Христова тек добила прве годинe мира, захваљујући императору Константину и његовом сазнању да је за добробит сваке државе неопходно да у њој сви људи, па и хришћани, имају трајни мир и сигурност. Још се и не просуши мастило на потпису царевом на Миланском едикту 313. године, мученици који су исповиједали вјеру за вријеме страшних Диоклецијанових прогона још су видали ране, порушене цркве су се тек почеле уздизати, а Арије је већ око 318. године узнемирио Цркву својом дрском јереси.

Како је ствар постајала по размјерама таква да је обухватала сву насељену васељену (чак и просторе иза граница Римске империје), било је неопходно да се сазове такав сабор у коме ће се сви епископи из читаве васељене или икумене састати на једном мјесту и засвједочити вјеру истинску. Сам цар је схватио да је то његова брига и брига његове државе. Упутио је позиве на све четири стране свијета и заиста су се са све четири стране, од Шпаније до Персије и од данашње Њемачке до јужног Египта и Судана одазвали епископи – њих 318 на броју, у стари град Никеју, недалеко од Цариграда који је око 324. почео да се гради. Никеја се налазила недалеко од мора, али тачно на обали језера Аскалиона, негдје тачно у пупку ондашње васељене, подједнако удаљена од најудаљенијих тачака Цркве чија је ријеч већ надишла границе Империје. Сабор је започео у мају и трајао до јула 325. године.

Васељенски сабори су живи догађаји у којима се пројављује дејство Духа Светога кроз богословствовање саборских Отаца а не као досадне административне процедуре. Заиста, и данас нас надахњује само упознавање са радом сабора. Јер на њему је било толико ужарено и устрептало међу Оцима да је потоње предање издвојило епизоду у св. Николају Мирликијском који се по цијену физичког сукоба супротставио Аријевом безумљу. То предање казује да су Оци сабора тада прекорили светитеља због непримјерености начина на који је бранио вјеру али су и похвалили жар са којим је штитио благочешће од злочешћа и бешчашћа.

Оно што су нам свједоци записали говори нам да је заиста борба за правоверје била тешка и упорна. Правовјерни Оци су у Светом Писму налазили стихове који су се супротстављали Аријевом кривовјерју. Наглашавали су да је Христос – Сила Божија и Син Божији и Ријеч Божија. Но аријанци би сваки њихов библијски навод искривљивали и лукаво тумачили у супротном смислу. Тада су Оци одлучили да текст исповиједања вјере кесаријске Цркве, који им је био предложак за Никејски симбол вјере, допуне изразима који се нису дали лако релативиовати: истакли су да је Син „једносуштан Оцу“ и да је „из суштине Очеве“ Тако више Аријанци и нису могли да смуте верујуће хришћане тврдањама да је Син само у пренесеном смислу „син“ свога Оца. Оци Никеје нису учинили ништа друго до потврдили оно што је сам Христос рекао када нас је поучавао говорећи: „Ја сам у Оцу и Отац је у мени“ (Јн 14,10); „Ко је видио мене, видио је Оца“ (Јн 14,9), „Ја и Отац једно смо“ (Јн 10,30). Тако је настао предложак символа вјере који су Оци Другог васељенског сабора допунили 381. године и који је остао у центру наше вјере и данас. Израз „једносуштан“ одиграо је кључну улогу у дефинисању или одређивању граница хришћанског правовјерја, како те 325. године тако и данас.

3. Какав је данас значај овог сабора богонадахнутих отаца у Никеји? Он је толики, да га је практично немогуће пренагласити. Не само да су Оци сабора правилно, тачно и далековидо одредили мјерило основне хришћанске правовјерности, већ су нам показали пут саборности, пут сабирања, пут васељенскости Цркве као начин на који Тијело Христово одговара на изазове који пред њега излазе. Иако данас живимо у друкчијој епоси и даље стоји брига за то да се нађе теолошки одговор на сумтње и немире.

Заиста, данашња времена се корјенито разликују од оних прије 1700 година у томе што многи хришћани, нарочито у Европи, заборављају никејске, хришћанске коријене своје и наше цивилизације и живе потпуно индиферентни према вјери никејских Отаца. Велика криза у којој се о догматима хришћанства често говори или са неразумијевањем или са отвореним презирем оцртава размјере амбиса у коме се данашња европска цивилизација налази. Ако се прије 1700 година св. Григорије Богослов жалио на то да се у Константинопољу његовог времена на пијацама и у јавним купатилима обични људи расправљају о теолошким питањима, данас живимо у цивилизацији у којој бројни тзв. либерални хришћани, па чак и неки проповједници, жалосно али отворено говоре о „застарјелости“ хришћанских учења и превазиђености хришћанског етоса.

Зато се питамо: како и када то може бити застарјело учење да Бог јесте Света Тројица, да јесте вјечита и безусловна љубав Оца, Сина и Светога Духа, да је Бог толико заволио свијет, да је и Сина свога јединородног дао да буде Жртва принесена за живот свијета? Када и како је то престало бити важно схватање да човјек има достојанство јер га је Бог Тројични начинио? Када и како је постало неважно схватање о Богу који је постао човјек, да би човјек могао бити „обожен“ по благодати? И чему онда да се нада цивилизација у којој је хришћанство у најбољем случају стара и застарјела културна баштина а почесто ни толико? Да ли је онда стање непрекидне охладњеле љубави, моралне индиферентности, пораста абортуса и самоубистава само плод заборава Никејске вјере? Није ли цивилизација у чијем центру више није Богочовјек дошла до свога апсурда, јер сваки дан страхујемо од нуклеарне апокалипсе и гледамо хиљаде људи у свијету како у ратовима губе животе, у ратовима и недаћама, али и у клиникама за абортусе и еутаназије? Није ли цијена заборава Никејске вјере одвећ велика за човјечанство, нарочито за некада хришћанску Европу, ону јужну, сјеверну, источну и западну? Ми мислимо и кажемо да јесте. Мислимо и кажемо: јубилеј 1700 година Никејског сабора треба да нас опомене и поучи да опет се окренемо вјери у Христа Исуса, у Његовог Оца Дародавца свих добара и Духа Светог који оживотворава и уздиже.

Овај јубилеј треба да буде позив на преокрет и покајање, на обнову хришћанских импулса у нама и у људима око нас. Позвани смо да ту вјеру свједочимо активном бригом за оне за које је Христос распет – а то је сваки ближњи човјек, свако људско биће, нерођено и рођено, јер сваки човјек јесте створен као слика и прилика Тројичног библијског Бога (Пост 1,16).

У Сарајеву, 5. новембра 2025.